Iman ima pet godina i danas je veliki dan. Tata je skinuo pomoćne točkiće sa bicikla. „Sad si spremna”, kaže Omar. Iman gleda u bicikl. Bicikl gleda u nju.
Prvi pokušaj traje tačno tri sekunde. Bicikl se nagne, Iman stane nogom na zemlju. „Nije ništa”, kaže tata. „Ajmo opet.”
Drugi pokušaj traje pet sekundi. Treći deset. Onda dođe onaj četvrti, kad se točak zakači za ivičnjak, i Iman padne. Koljeno peče. Oči pune.
„Ne želim više”, kaže Iman. „Ja ne mogu. Nikad neću naučiti.” Rejan, stariji brat, hoće nešto da kaže, ali tata mu tiho pokaže rukom: čekaj.
Omar sjedne na ivičnjak pored nje. Ne diže je odmah. „Iman, vidim kako te boli. I vidim kako je teško.” Iman šmrcne. To je bilo sve što je htjela da čuje prvo.
„Pala si. To je istina”, kaže tata. „Ali pala si zato što si pokušala. To je drugačije od toga da ne pokušaš.” Iman ga pogleda ispod oka. „...Zato što sam pokušala?”
„Da. Pokušaj je hrabar. Padanje znači da si tačno tamo gdje treba da budeš. Svi koji znaju da voze, nekad su bili baš ovdje, na ovom ivičnjaku.”
Rejan sad smije da kaže: „Ja sam pao osam puta. Brojao sam.” Iman se prvi put nasmije. „Osam?” „Osam. Deveti put nisam.”
Iman ustane. Ne kaže ništa veliko. Samo uzme bicikl za volan i kaže sebi, tiho, onako kako se kažu važne stvari: „Bismillah. Mogu ja to.”
Peti pokušaj traje do kraja ulice. Tata trči pored nje, pa ne mora. Kad se okrene, Iman ne gleda u točkove. Gleda ispred sebe.
